Privatni tužilac je lice koje je ovlašćeno da podigne krivičnu tužbu protiv mogućeg učinioca krivičnog dela koje se prema krivičnom zakonu goni po privatnoj tužbi.
Dela koja se gone po privatnoj tužbi su određena u posebnom delu Krivičnog zakonika.
Krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi su ona lakša krivična dela kojima se ne ugrožava javni interes; nego samo pojedinačni i zato je zakonodavac ostavio mogućnost da za određena lakša krivična dela kao što su Uvreda i Iznošenje ličnih i porodičnih prilika ostavi oštećenom mogućnost da preuzme ulogu javnog tužioca i sam podigne privatnu tužbu.
Kad zakonom nije drugačije određeno za privatnog tužioca smatra se lice koje oštećeno krivičnim delom.
Zakoni ponekad posebno određuju koja još lica imaju pravo na podnošenje privatne tužbe i detaljno ih nabraja i određuje.
Tako da kod krivičnog delo Uvrede ili krivičnog delo Iznošenja ličnih i porodičnih prilika bude učinjeno prema umrlom licu, ovlašćenje na podnošenje privatne tužbe pripada i: njegovom bračnom ili vanbračnom drugu, srodnicima u pravoj liniji, usvojiocu, usvojeniku, bratu i sestri umrlog.
Prema Zakoniku o krivičnom postupku ta lica mogu postati privatni tužioci i u slučaju ma kog drugog krivičnog dela koje se goni po privatnoj tužbi ukoliko je oštećeni preminuo čije se pravo na privatnu tužbu još nije ugasilo, odnosno ako rok za podnošenje privatne tužbe još u toku.
Ta lica mogu da daju izjave da žele da nastave postupak u roku od 3 ( tri) meseca od smrti privatnog tužioca.
Privatnog tužioca ne treba mešati sa javnim tužiocem; on vrši svoju tužbu nezavisno od javnog tužioca samo za dela koja su izričito predviđena da se gone po privatnoj tužbi.
Privatna tužba se može podneti u roku od 3 (tri) meseca od saznanja kad je privatni tužilac saznao i za krivično delo i za osumnjičenog.
Oba uslova moraju biti ispunjena, zato što nije moguće podneti privatnu tužbu protiv nepoznatog učinioca.
Ako je podignuta privatna tužba; okrivljeni može do završetka glavnog pretresa da podnese protivtužbu za krivično delo koje se goni po privatnoj tužbi.
U tom slučaju tužbe se spajaju u jedan postupak u kome obe stranke imaju dvostruke uloge: ulogu privatnog tužioca i ulogu okrivljenog.
A sud će jednom Presudom odlučiti o osnovanosti obe tužbe.
Često se u praksi dešava oštećeni umesto da podnese privatnu tužbu; on iz neznanja i nepoznavanja pravnih propisa podnese krivičnu prijavu javnom tužilaštvu.
U tom slučaju smatraće se da ako je krivična prijava podneta u zakonom predviđenom roku; smatraće se isto kao da je privatna tužba podneta u zakonom predviđenom roku ukoliko se u postupku utvrdi da je reč o krivičnom delu koje se goni po privatnoj tužbi.
Moguć je odustanak od privatne tužbe, koji predstavlja povlačenje privatnog tužioca iz postupka koji je poveden po njegovom zahtevu; odustanak je moguć sve do okončanja glavnog pretresa.
Da bi privatni tužilac podneo privatnu tužbu neophodno je da ima stranačku i procesnu sposobnost.
Ako tu sposobnost nema u njegovo ime tužbu podiže njegov zakonski zastupnik.
Za maloletnike i lica koja su lišena poslovne sposobnosti zakonski zastupnici su njihovi roditelji odnosno staraoci, a za pravna lica njihovi predstavnici.
Privatni tužilac može da angažuje punomoćnika iz reda advokata.
U tom slučaju advokat sačinjava privatnu tužbu, zastupa privatnog tužioca na glavnom pretresu, ispituje svedoke, stranke, dokazuje da je okrivljeni učinio krivično delo po uzoru na javnog tužioca.
Privatni tužilac ima ista prava kao javni tužilac, osim onih prava koje ima tužilac kao poseban državni organ.
Odnosno privatni tužilac u ovom postupku preuzima ulogu javnog tužioca; na njemu je teret dokazivanja da se krivično delo dogodilo; podiže optužni predlog; ima pravo da odustane od krivičnog gonjenja i da izjavi Žalbu na presudu.
Privatna tužba nje dozvoljena u postupku prema maloletnicima.